Čitalački kompas: Kako biramo, volimo i napuštamo knjige kroz životne faze

U svetu prepunom narativa, svako od nas vodi intimne razgovore sa stranicama koje prelaze iz ruke u ruku. Nekada davno, u periodu odrastanja, knjiga je bila više od reči - bila je prozor u svetove u koje smo želeli da pobegnemo, prijatelj u trenucima samoće i najstroži učitelj. Vođenje evidencije o pročitanim delima za mnoge predstavlja ne samo hobi, već i duboko putovanje kroz sopstvenu istoriju. Od prve slikovnice sa životinjama do obimnih tomova koje smo gutali u sitnim satima, priča o našem čitalačkom putu je priča o nama samima.

Neprolazne ljubavi: Potraga za omiljenim piscem svih vremena

Nije lako izabrati jednog autora i staviti ga na tron večnosti. Kada se povede razgovor o tome koga smatrate najboljim piscem svih vremena, rasprava se grana u beskonačnost. Za mnoge strastvene čitaoce, to je večita dilema između veličanstvenih svetova epske fantastike i sirove, potresne realnosti psiholoških romana. Jedan sagovornik će reći da su Tolkin, Kami, Hese, Orvel, Haksli, Selimović i Andrić stubovi bez kojih se ne može zamisliti formiranje jedne čitalačke ličnosti. Drugi će bez trunke sumnje reći: „Uvek Šekspir, uvek, uvek, uvek“, dok će neko ko voli domaću scenu istaknuti Crnjanskog, Boru Stankovića, Alekse Šantića i Ivu Andrića.

Interesantno je kako se provlače i globalni brendovi književnosti poput Gabrijela Garsije Markesa, Dostojevskog ili Bulgakova, ali i kako se uvek vraćamo Nušiću kada nam je potrebna britka satira. Njegova autobiografija se često spominje kao delo koje je obeležilo pubertet. Takođe, nezaobilazni su i autori poput Justejna Gordera, čiji je „Sofijin svet“ za mnoge bio prvi susret sa filozofijom, ili Den Simons i Žil Vern, čiji opus podjednako pleni i mlade i stare. U svoj toj lepezi imena, Ivo Andrić i Miloš Crnjanski zauzimaju posebno, nepomerljivo mesto.

Senke puberteta: Knjiga koja vas je probudila ili prestravila

Prelazak iz dečije literature u ozbiljnije vode često je bio brutalan i nezaboravan. Jedna od knjiga koja se neizostavno provlači kao najpotresnija je „Mi deca sa kolodvora Zoo“. Priča o zavisnosti i dnu ostavila je toliko dubok utisak da su mnogi priznali kako danima posle čitanja nisu mogli da spavaju. Slike koje su pratile izdanje knjige, kako se priseća jedna čitateljka, ostaju urezane u pamćenju i izazivaju jezu i godinama kasnije.

U istom dahu, pominju se „Mali princ“ i „Dnevnik Ane Frank“ kao dela koja su nas učila empatiji i dubini ljudskih osećanja u najosetljivijim godinama. Neki su se okrenuli epskim delima poput serijala „Grička vještica“, dok su drugi bili fascinirani mistikom i filozofijom. Dela poput „Priče o karmi“ ili „Prozak nacija“ su za generacije tinejdžera bile prvi susret sa tamnijim nijansama života. A da li ste čitali onu neobičnu priču o ljubavi između zrele žene i blago retardiranog mladića? Iako se ime pisca gubi u magli sećanja, taj narativ je za mnoge bio prvi susret sa tabu temama.

Za ljubitelje poezije i klasike, „Božanstvena komedija“ je bila poduhvat koji se čitao rano, da bi se svakim novim čitanjem razumeo na potpuno drugačiji način. Ta knjiga je probudila maštu, podstakla na pisanje i stvaranje, baš kao što su to radili i naši veliki pisci, od Andrića do Pekića.

Lektira: Između prinude i istinskog oduševljenja

Pitanje koje uvek izazove burne reakcije jeste: „Da li ste voleli da čitate lektire u školi?“. Večita podela na one koji su ih gutali pre nego što bi i došle na red, i one koji su se mučili sa svakom stranom. Jedna ispovest otkriva da u osnovnoj školi nije volela taj „sitnež“ jer je već čitala mnogo ozbiljnije knjige za svoju dušu, ali da je u gimnaziji bila oduševljena kompletnim programom, iako je „Ana Karenjina“ ostala uvek nekako daleka, čak i nakon tri čitanja.

S druge strane, mnogi priznaju da im je sam čin obaveze uništavao užitak. „Ne volim kada me neko tera da čitam“, čest je komentar. Postoje lektire koje su postale noćna mora - „Robinson Kruso“ se izdvaja kao knjiga koju mnogi i dan-danas ne mogu očima da vide. Tu su i „Lelejska gora“, za koju se prisećaju kako im je teško pala, kao i „Čekajući Godoa“, koja je za neke bila neprobojna misterija, dok su je drugi čitali u jednom dahu.

Ipak, ima i onih bisera koji su uspeli da probiju barijeru obaveze. „Na Drini ćuprija“ se pominje kao delo koje je iako obimno, ostavilo dubok trag, kao i „Zločin i kazna“, „Proces“, „Preobražaj“. Zanimljiva je i priča o delima poput „Kad su cvetale tikve“ gde je učenik pročitao sve osim poslednjih petnaest strana, a drugarica mu prepričala kraj. Ta generacijska solidarnost u izbegavanju lektire je univerzalna. A zašto je profesorka insistirala na detalju da je junakinja na 276. strani nosila žutu haljinu? To ostaje večita zagonetka za one koji knjige pamte isključivo po emocijama.

Umeće biranja: Od čarobnih korica do preporuka

Kako birate knjige koje čitate ili planirate da čitate? Proces selekcije je za mnoge gotovo ritualan. Neko će reći da je ključan opis radnje na poleđini, neko veruje isključivo preporukama ljudi čiji ukus ceni. Postoji i ona iskrena nota: „Moram da priznam da se nekad zaletim i zbog lepih korica“, priznanje koje deli veliki broj čitalaca. Kada se uđe u knjižaru, čula se bude: miris štampe, šuštanje listova, čak i naslov ima moć da zavara i ostavi pogrešnu viziju o delu.

Neko čita isključivo prvih nekoliko stranica da bi osetio stil pisca, dok drugi prate ono što im je intuicija šapnula. Kada nema preporuka, sudbina knjige zavisi od trenutka - da li ste raspoloženi za istorijski roman, nešto lagano i rasterećujuće, ili vam treba „nešto iz oblasti pop psihologije“? Zanimljiva je i priča o knjigama od kojih se dosta očekivalo, a koje su razočarale. Tu se često pominje „Sofijin svet“ - mnogo čitan, mnogo hvaljen, a za neke ipak neprohodan već posle pedestak stranica. Isto važi i za „Seobe“, koje su za neke vrhunac literature, a za druge delo koje „maksimalno ubija pojam“.

Zaboravljena blaga i nova iščekivanja

Na pitanje „Koju knjigu želite sledeću da pročitate?“, spiskovi se gomilaju neverovatnom brzinom. Lov na knjigu je večita glad. Spominju se Harlen Koben, Alfred Adler, Kažuo Išiguro, Dragoslav Mihailović i „Goli otok“, ali i dela koja čekaju svoj red već mesecima - poput Ruselove istorije filozofije. Planovi se prave za Sajam knjiga, tradicionalno mesto hodočašća gde se bez plana uđe, a izađe sa nekoliko desetina izdanja koja će čekati svoj red na polici. Nekada je to samo jedno delo, poput „Lustruma“ Roberta Herisa, koje se pažljivo odlaže za odmor.

A tu su i trenuci kada se uzme knjiga koja je po mišljenju svih remek-delo, ali vam se jednostavno ne dopadne. Lista je duga i raznolika: od pojedinih dela Umberta Eka, preko „Igre staklenih perli“ Hermana Hesea, pa sve do nekih tomova Haruki Murakamija. Da li je do nas, do trenutka u životu, ili jednostavno ne postoji univerzalna formula za dobru knjigu? Neretko se spominje i „Lovac na zmajeve“ Halida Hoseinija, delo koje mnogi drže na vrhu liste, ali i knjige koje se čitaju iz čistog zadovoljstva, bez velikih pretenzija.

Domaća književnost: Od omiljenog dečijeg pisca do savremenika

Kada se povede reč o omiljenom domaćem dečijem piscu, ime Branka Ćopića se izgovara sa posebnim poštovanjem i nostalgijom. Njegova dela su neizostavni deo odrastanja, i iako su prošle decenije, rado im se vraćamo. Gradimir Stojković, sa svojim hajducima, takođe zauzima visoko mesto. Od pesnika, situacija je bogata i slojevita. Jedan sagovornik će svim srcem braniti Alekse Šantića, zamišljajući ga dok šeta Mostarom, opčinjen njegovim životom protkanim u stihove. Drugi će reći Mika Antić, jer je „genije“, čije pesme nikada ne dosade i u kojima se uvek pronalazimo.

Tu su i velikani poput Vaska Pope, koji je otkrio dušu maslačku i kestenu, zatim Jovan Dučić sa svojom savršenom lirikom, i Branko Miljković. Ne sme se zaboraviti ni poetika pripovedanja. Ko ne voli Momu Kapora i njegov specifičan pogled na svet? A kada se postavi pitanje šta ste čitali iz srpske književnosti a da nije lektira, odgovori otkrivaju pravo bogatstvo. Od Dragoslava Mihailovića i njegovog „Petrijinog venca“, preko Gorana Petrovića, Mir Jam, Borislava Pekića i Milorada Pavića, pa sve do savremenijih glasova.

Čitalačke navike i format bitke

Način na koji konzumiramo knjige se menja, ali suština ostaje. „Da li ste nekada slušali audio knjigu i da li vam se to dopada?“ Većina ljubitelja pisane reči tvrdi da to jednostavno nije to. Postoji nešto magično u fizičkom kontaktu sa papirom, u mirisu knjige, u tišini dok se okreću stranice. Knjiga je ritual, beg od ekrana. Ipak, moderni čitači, takozvani e-čitači, omogućili su da se stotine naslova nose u tašni, što je posebno praktično za putovanja.

Za one koji putuju, logističko pitanje je uvek „koliko knjiga nosite na godišnji odmor“. Neki su skromni, ponesu dve-tri, dok drugi pakuju pune kofere, svesni da će na plaži ili u hladu gutati stranicu za stranicom. Jedna čitateljka priznaje da je ponela tablet sa više od dvesta knjiga, ali je opet pročitala samo tri - jer izbor često ubije samu želju za čitanjem. Drugi se kunu u staru, pohabanu bibliotečku izdanja, koja su prošla kroz mnogo ruku i nose dušu prethodnih čitalaca.

Klasici koji su nas mučili i oblikovali

Večita dilema: „Da li čitate klasike, malo teže i ozbiljnije knjige, ili se radije opredeljujete za takozvanu chick lit literaturu?“ Realnost je između. Većini izbor zavisi od raspoloženja i umora. Kada je mozak preopterećen, prija nešto lagano, gde ne mora mnogo da se misli. Ali, kada se traži dubina, ništa ne može da zameni Dostojevskog, Tolstoja ili Andrića. „Za klasike su mi potrebni laboratorijski uslovi“, priznaje jedna čitateljka, dok druga dodaje da je chick lit pročitala na tone, ali se ne seća radnje nijedne, dok joj je svaka rečenica iz „Zločina i kazne“ ostala urezana pod kožom.

Šta mislite o delima poput popularne „The Secret“ i psihološko-motivacionim knjigama? I tu su mišljenja podeljena. Neki ih obožavaju jer pružaju utehu i iluziju kontrole, dok su drugi skeptični. Knjige kao što su „Moć podsvesti“ ili dela Robina Šarme imaju svoje poklonike, ali i one koji tvrde da u njima nema ničeg novog, samo prežvakanih istina upakovanih u lepe korice. „Život je prekratak da bi se čitale loše knjige“, maksima je koja oslobađa. Nekada jednostavno ne možete ili ne želite da pročitate knjigu do kraja. I to je sasvim u redu, bez obzira da li je u pitanju moderna proza ili veliki klasik poput „Tihog Dona“ koji vas je smorio do besvesti.

U carstvu mašte: Likovi i priče koje traju

Da li ste se nekada figurativno zaljubili u nekog lika iz romana? Gotovo da nema čitaoca koji se nije oteo šarmu nekog književnog junaka. Za neke je to bio misteriozni gospodin Darsi iz „Gordosti i predrasuda“, za druge strastveni i destruktivni Hitklif iz „Orkanskih visova“. Ima i onih koji su maštali o Knezu Miškinu, Raskoljnikovu, pa čak i o Ani Karenjinoj, uprkos njenoj tragičnoj sudbini. Jedna ispovest otkriva kako je u srednjoj školi bila zaljubljena u Ljevina i maštala da je oženi. „Šarm kog junaka bi vas oborio s nogu, s kime biste proveli ostatak života?“ Pitanje je koje tera na duboko preispitivanje sopstvenih želja. Vronski je možda za strast, ali za miran život, bira se neko poput dobrog starog Ljevina.

A ko bi mogao da bude vaš književni alter ego? To je onaj lik u čijem ste se psihološkom portretu prepoznali. Bilo da je to Koštana Bore Stankovića, sa svojom slobodom i tugom, ili neko iz sveta Dostojevskog, pa čak i antiheroji iz gradskih priča, svako ima svog dvojnika u svetu fikcije. Kada pričamo o samim žanrovima, tu su epska fantastika, istorijska fikcija, trileri, ali i drame. Kao najbolja drama često se pominju „Gospoda Glembajevi“, „Magbet“, „Hamlet“ ili „Čekajući Godoa“. A od naših pisaca, Nušićev humor ostaje neprevaziđen.

Vreme za inventar: Evidencije i police

„Da li vodite evidenciju pročitanih knjiga i koliko se knjiga nalazi na vašem spisku?“ U digitalno doba, aplikacije su zamenile stare sveske. Neko je savesno beležio još od osnovne škole, dok drugi smatraju da je to nepotrebno opterećenje. „Ako ću da zaboravim to što sam pročitala, sigurno nije ni bilo vredno čitanja“, kaže jedna čitateljka. Ipak, lepo je vratiti se beleškama i podsetiti se na neku davno zaboravljenu misao. U razgovoru o planovima za 2014. godinu, vidi se kako su se nekada postavljali izazovi, poput čitanja pedeset knjiga godišnje. Iako je to sada daleka prošlost, strast za sakupljanjem utisaka ostaje ista.

Na kraju, ostaje pitanje posedovanja. Da li više volite da pročitate knjigu i vratite je u biblioteku, ili da je posedujete u svojoj ličnoj kolekciji? Posedovanje knjiga za prave ljubitelje nije samo skupljanje papira; to je stvaranje male vojske prijatelja koji uvek stoje na polici, spremni da pričaju svoju priču. Biblioteke su hramovi iz kojih izlazimo bogatiji, ali osećaj kada primerak koji ste voleli stavite na svoju policu je neprocenjiv. Književni ukus je živa stvar. Menja se, sazreva, nekada nas iznenadi. Bilo da smo u fazi romantizma, realizma ili traganja za avangardom, putovanje kroz književnost je najlepša avantura koja nikada ne prestaje. A ko je vaš omiljeni pisac? Da li je to Ivo Andrić, Crnjanski, Šekspir ili neko sasvim drugi, to je tajna koja se šapuće samo među koricama.